Metodologija

Ovaj projekat predstavlja primjer procesa nastajanja usmene istorije, a istovremeno i napor uložen u dokumentovanje iste. Svojevrsnim izbalansiranim načinom dokumentovana je istorija koja podrazumijeva intervjuisanje značajnog broja ljudi vezano za njihovu ličnu prošlost, pri čemu su svima postavljena ista pitanja. To znači da nema specifičnog ključnog pitanja na koje se mora dati odgovor, da intervjui samo djelimično ispunjavaju potrebnu formu (polustruktuirani intervju) i da predstavljaju pogodan materijal za dalju komparativnu analizu. Posvećena je posebna pažnja izboru intervjuisanih osoba iz različitih društvenih slojeva i dijelova zemlje. U kontekstu Bosne i Hercegovine ovo je podrazumijevalo mobilnu ekipu koja je putovala u različite dijelove zemlje sa različitim nacionalnim i etničkim strukturama stanovništva.

Predviđena lista tema za razgovor je praćena hronološkim redoslijedom biografija ispitanika. Veliki procenat traumatiziranih osoba koje su davale intervjue predstavljao je priličan izazov za malu radnu grupu. Kamerman i osoba koja je vodila intervju često su morali prilagoditi svoj pristup potrebama intervjuisanog, što je ponekad značilo da će traumatični događaj biti izložen prvi u cilju formiranja daljeg toka razgovora, da bi se tek kasnije mogao osigurati potrebni kontekst izlaganjem njegove ili njene biografije, što je za budućeg čitaoca neophodno da bi mogao da sklopi kompletnu sliku.
Teško je bilo odlučiti da li intervenisati i zaustaviti snimanje kad bi osobe u toku davanja intervjua poćele da se kreću, govore nejasno ili da koriste jezik, odnosno dijalekat koji je teško razumljiv.

Posljednji intervjui su bili izazov za prevod na engleski jezik, pa je u nekim slučajevima bilo neophodno dodati posebne naznake da bi bio jasniji izbor koji je napravljen pri prijevodu.
Osobe koje su davale intervjue imale su na raspolaganju više mogućnosti vezanih za dozvolu pristupu informacijama: potpuni onlajn pristup njihovim pričama, ograničeni pristup, pri čemu se moraju poštovati specifične zabrane ili da njihov intervju bude dostupan samo određeni vremenski period. Bitnost dijeljenja njihovih iskustava je na takvom nivou da su sve osobe odlučile da pristup njihovim intervjuima bude potpun nakon postavljanja na onlajn platformu. Radni tim je pažljivo obradio sadržaj intervjua vodeći pri tom računa da li informacije mogu izložiti riziku intervjuisanog ili neko treće lice. Ovakav način rada predstavlja poseban oblik usmene istorije jer se radi o nasilnim događajima iz skorije prošlosti.

Projekat je omogućio ekstenzivne metapodatke na nivou intervjuisana osoba – intervju – kolekcija intervjua. Na svakom od ovih nivoa moguće je vršiti pretraživanje kako na lokalnom, tako i na engleskom jeziku. Za sve intervjue urađen je detaljan transkript i prevod. Iz sigurnosnih razloga samo jedan način ponovnog korištenja podataka nije omogućen, a to je da ne postoji način pretraživanja podataka o osobama koje su vodile intervjue. U ovom kontekstu, bitno je ukazati na podjelu rada između dva partnera u Bosni: Centar za istraživačko novinarstvo (CIN) i Centar za ljudska prava Univerziteta u Sarajevu (HRC).
Centar za istraživačko novinarstvo je snimio intervjue, prikupio podatke, te uradio transkripte i prevode intervjua. Odgovornost za metapodatke i potrebnu funkcionalnost baze podataka preuzeo je Centar za ljudska prava Univerziteta u Sarajevu.

U želji da se intervjuisanim osobama ukaže i dodatna pažnja, svi su dobili zahvalnicu i primjerak svog intervjua. U nekim slučajevima Centar za istraživačko novinarstvo je osobno kontaktirao intervjuisane osobe da provjeri uticaj obavljenog razgovora na njihovo mentalno stanje.